Marie Antoinette - Girly Queen
Kada je treći film koji režira (i čiji scenario potpisuje) Sofia Coppola, Marie Antoinette doživeo premijeru 20. oktobra 2006., bio je reklamiran pod sloganom "Žurka koja je započela revoluciju".
Početno oduševljenje filmom su iskazali viđeniji kritičari u vodećim medijima, npr. The Times-u ("Šta da radite za zadovoljstvo? Za početak, idite da vidite ovaj film."), govoreći o njemu u superlativima i ističući originalnost filma.
Međutim, film je izostao sa godišnjih listi najboljih filmova u 2006.-oj establišmenta filmske industrije, a podeljenost među kritičarima i diskrepancija u njihovim ocenama postaje sve više očigledna, mada se još od Kanskog prikazivanja slutilo da recepcija neće biti jednoglasna.
Takođe, na sajtovima koji daju film reviews, Marie dobija različite kvalifikacije, dok su ocene ili visoke ili niske, a tek poneko balansira prednosti i mane filma dajući osrednju ocenu. Na sajtu Metacritic, film ima prosečan rejting 4.9 od 10, a na Rotten Tomatoes odnos rotten:fresh stoji na 54%:46%, sa prosečnom ocenom od 5.9. Neki od manje poznatih review-era su išli tako daleko da ga okarakterišu kao užasno tup (dreadfully dull) film. I sami gledaoci su podeljeni u tome da li da film preporuče, čak i neodlučni, ali obično zauzimaju stav. S obzirom na veliki broj hate-ra, neki ustaju u odbranu filma.
Da li je u nečemu postignut konsenzus? U analizama radnje i filmske obrade nema previše neslaganja, jer je očigledno da su kritičari u pravu: da - dijalozi, likovi i dramska radnja (plot) nisu u prvom planu, a ponavljanje motiva gledanja kroz prozor, beskonačne probe period haljina i cipela i self-indulgence u kraljevskom smislu tog izraza mogu da zamore. Uz sve to dolazi eksperiment sa soundtrack-om (British post-punk i u 18. veku) koji nije po svačijem ukusu. Neki zlobni komentari kažu da im sve to liči na Sofijinu igru Barbikama, dok joj je kao Malibu Dream House poslužio sam Versailles.
Ali, da li je fer da se ovaj film procenjuje po tome koliko poštuje klišee period filma? Možda su izražajna sredstva korišćena u filmu (vizuelna raskoš i već pomenuta muzika) zapravo adekvatna onome što Sofia želi da prikaže. A to je, pre svega, kako jedna adolescentkinja postaje francuska kraljica i kako se nosi sa protokolom i ulogom koju nije izabrala. Kako kaže Cynthia Fuchs u jednoj naklonjenoj recenziji, Marie Antoinette je "gloriously and sometimes disturbingly 'girly'."
Film bi uslovno mogao žanrovski da se odredi kao dream-biography. Radnja filma prati dolazak 15-ogodišnje Marie Antoinette (tada još Maria Antonia - Kirsten Dunst) sa pratnjom na francusku granicu iz rodne Austrije, da bi stupila u ugovoreni brak sa Louis-Auguste-om, koji će uskoro postati kralj Louis XVI (Jason Schwartzman) i koji svojom nezainteresovanošću odbija Marie. Kraljevski brak je "konzumiran" tek posle 7 godina, pa je postojala izvesna anksioznost kod Marie oko toga da li će uspeti da pruži naslednika krune. Ona, ipak, otkriva da život člana kraljevske dinastije može, ako se ispoštuju običaji krajnje ritualizovanog dvora, da pruži značajna zadovoljstva - ništa skandalozno, u čemu, mimo javnog protokola i etikecije, ne bi uživao i neko drugi u dekadentnom okruženju. Inače, filmu je Motion Picture Association of America dodelio rejting PG-13 (Parents strongly cautioned) - što bi značilo da neke scene mogu da budu "neprikladne" za decu ispod 13 godina, po mom mišljenju potpuno nepotrebno.
U filmu skoro da nema političkog komentara oko kontroverzi koje su istorijski pratile kraljicu u popularnoj imaginaciji (Diamond Necklace Affair ili izjava koja joj se, pogrešno, pripisuje). Pad dvora prikazan je kroz jedno pojavljivanje Marie na balkonu pred naoružanom svetinom i gotovo ništa više. Kraj je neminovan i kraljevski par gleda fontane Versailles-a poslednji put iz kočije koja odlazi. Čini se da je prihvatila sudbinu koju je revolucija namenila kraljici Francuske. Kao i kralj nekoliko meseci ranije, pogubljena je na giljotini 1793. godine u 38-oj.
Atmosfera filma varira od teatarske do intimne. Fokus je na tinejdžerskom dobu kraljice koja stasava kao ikona i kao žena. Njeni apetiti su oblikovani spektakularnom kulturom i očekivanjima, ali su i prepoznatljivo adolescentski (Marie je čak ustanovila neke modne trendove). Kroz udovoljavanje svojim tako 'girly' željama, ona sazreva u kulturno značajan simbol.
Neki oduševljeno komentarišu da Sofia Coppola izumeva sredstva da opiše senzibilitet "post-post-feminističke žene". Sigurno je to da je kreirala svet u kome možemo da se izgubimo na trenutak i uživamo. Zato je moja "konačna presuda": thumbs up!
