The Rise of Disaster Capitalism

Katastrofa je oduvek bila deo ljudskog iskustva. U poslednje vreme se dosta emfatičnim tonom govori o rizicima globalnog zagrevanja zbog emisije CO2 u atmosferu. Naravno, ekološke pretnje sigurno postoje, ali se čini da je pravo pitanje nešto drugo: kako se rizici percipiraju i kakve se implikacije izvlače u preovlađujućem diskursu rastuće armije činovnika i tela koja se bavi globalnim zagrevanjem, te ko, po njima, treba da se odrekne razvoja ("razvijeni" ili "nerazvijeni"). Žižek je nedavno u gostovanju na HRT-u rekao da je život sam katastrofa; npr. nafta - energent koji je ionako na izmaku - predstavlja ostatke nekadašnjeg života na zemlji, dakle, neke prošle katastrofe. On je skrenuo pažnju na to da se atmosfera hitnosti obično stvara da bi se određene akcije preduzele, a svaka diskusija diskreditovala kao nešto za šta jednostavno nema vremena.

Ove jeseni se očekuje pojavljivanje knjige koja će u diskusiju o katastrofama uneti jedan reality check element, koji kao da već neko vreme nedostaje, naime, element ekonomske i političke ne/moći u odnošenju prema katastrofom (bez obzira na njen prvobitni uzrok) pogođenim ljudima i zemljama. Posle internacionalnog best seller-a NoLogo: Taking Aim at the Brand Bullies (2000) i kolekcije eseja Fences and Windows: Dispatches from the Front Lines of the Globalization Debate (2002), treća knjiga Naomi Klein, The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism, treba da se pojavi u izdanju Metropolitan Books septembra 2007.

Rad Naomi Klein ima tendenciju da bude dobro utemeljen u informacijama sa "terena", pa tako Irak, Sri Lanka pogođena cunamijem i New Orleans posle uragana Katrina predstavljaju case studies za prepoznavanje nečeg što je Klein nazvala Disaster Capitalism Complex. U tekstu Pay To Be Saved to je objašnjeno ovako: "Where has all the money gone?" – pitaju očajni ljudi od Bagdada do New Orleans-a, (...). Jedna adresa na koju je velika količina novca otišla su kapitalni izdaci za ... privatne izvođače radova (contractors). Uglavnom ispod radara javnosti, milijarde dolara poreskih obveznika su utrošene na izgradnju privatizovane disaster-response infrastrukture...

Mit o mirnom i demokratskom trijumfu globalnog slobodnog tržišta se polako ruši pred svedočanstvima da se globalni kapitalizam konzistentno oslanja na nasilje i šok. Trauma izazvana katastrofom je prilika koju korporacije mogu da iskoriste za remake oblasti i zemalja pogođenih katastrofom u svom interesu. U corporate makeover-ima u stilu ekonomske doktrine shock therapy, ljudi u privatizaciji gube još više nego što su izgubili u katastrofi koja je prethodila.

Retorika rekonstrukcije predstavlja samo PR za nametanje neoliberalne države i privatizaciju državnog vlasništva. U razgovoru sa Amy Goodman (koji možete download-ovati ovde) Naomi kaže: ... rekonstrukcija je postala lukrativna, profitabilna industrija. Ono što je bilo u domenu agencija za pomoć UN je sada u domenu privatnih contractor-a, konsultanata, i oni zarađuju (making a killing), čak i ako ne rade ono što tvrde da rade – a to je ponovna izgradnja (rebuilding) zemlje. (...) Priče o korupciji i nekompetenciji služe da sakriju veći skandal: uspon predatorske forme kapitalizma katastrofe, koji koristi očaj i strah izazvan katastrofom da bi se upustio u radikalan socijalan i ekonomski inženjering.


Rekonstrukcija u svojoj logici podrazumeva prethodno i prvenstveno rušenje starog u devastaciji koja ostavlja terrible barrenness za sobom da bi se započelo sa projektima ideologa dominacije from scratch. Prazna (blank) područja su bila deo obećanja kolonijalizma. Sada nema nepoznatih mesta za otkrivanje koja bi služila kao terra nullius, ali ima država koje bivaju razorene, prirodom ili Bušovom intervencijom.Takve države su u položaju da se sporazumima sa međunarodnim monetarnim institucijama obavezuju na sprovođenje nepopularnih mera reformi i gomilaju dugove u zamenu za zajmove i pomoć. Nestabilne zemlje u kojima besne ratovi i sukobi su u režimu ograničenog suvereniteta, pa novcem raspolažu međunarodne organizacije i strane uprave.

Klein smatra da se može pokazati da postoji jedna sistematična spoljnopolitička doktrina Bušove administracije u kojoj se preventivnom (pre-emptive) ratu i dekonstrukciji pridružuje preventivna rekonstrukcija. 2004. Bela kuća je imenovala koordinatora za rekonstrukciju i stabilizaciju, čija kancelarija ima mandat da razvije planove za post-konfliktnu rekonstrukciju različitih "high risk" zemalja ("watch list" je uključivala 25 zemalja), a jedini problem je što još uvek nisu bile u konfliktu. Timovi od privatnih kompanija, NGO-ova i think tank-ova treba da organizuju ponovnu izgradnju tih zemalja, za šta neki od njih imaju i "pre-completed" ugovore. U svom tekstu Naomi navodi izjave ove službe da je njihov posao da promene "the very social fabric of a nation", ne da obnavljaju stare, nego da izgrade nove, demokratske i tržišno orjentisane države, uz prodaju državnih grana industrije, koje su odgovorne za propalu privredu.

Pitanje o tome ko profitira može da izgleda banalno, ali je temeljno za razumevanje kako globalni kapitalizam organizuje svoju dominaciju. Po svemu sudeći, Naomi Klein će i dalje biti glasnogovornica opozicije i sigurno doprineti svesti o tome da je odgovor na katastrofu, kao i sve ostalo u kapitalizmu, vođen profitom. Povodom knjige No Logo Naomi je optuživana da je i sama previše brendirana, pa ostaje da se nadamo da je sada neće proglasiti bezosećajnom, jer je u stanju da sitničari oko urgentne pomoći.

(Na slici - Naomi kao dete)